среда, 21. октобар 2009.

ЈЕ Л' НЕКО ВИДЕО АЉОНУ ИВАНОВНУ?



ПИШЕ ТОДОРА ШКОРО

Млади, лепи, харизматични...Нема шта, лепо их је било гледати. Упркос разлици у висини која одузима могућност да се сматрају партнерима, па још и равноправним. Не, не мислим на ону која је (скоро за главу) у Борисову корист. На разлику у величини онога шта оличавају мислим. Један, председник једне од нејвећих и најмоћнијих земаља света, други председник осиромашене, мале, скоро у сваком смислу безначајне земље на брдовитом Балкану.
Говора, дакле, не може бити о стратешком партнерству, па ни о партнерству уопште. Разлика у висини смета.
Па о чему је онда овде реч?
Е, о томе све умне главе ове земље думају ево и сву ноћ, и дан, и много ће дана изгледа проћи док се не схвати, ако се схвати , оно што треба да се схвати. А то је:
- Шта су иза затворених врата Медведев и Тадић разговарали (што, наравно, никад ни сазнати нећемо, па тако ни разумети)
- Колики је заиста новчани износ о коме се овде ради - милијарда евра или долара ( разлика није за потцењивање!), или 8оо милиона, или, не дај Боже, само оних 200 милиона за које се зна да ће бити "уливени" у буџет за наредну годину.
- Је ли та сума, колика-год да је - помоћ, инвестиција, кредит, а ако је кредит колике су камате и какви услови.
- Шта СТВАРНО значи прича о уласку Србије у нови систем европске безбедности - је ли то одиста неки нови "Варшавски пакт" или не.
- Које ће конкретно да буду инвестиције Русије у Србији после ове посете.
- Мене лично занима да ли је овом приликом неко поменуо то како је Србија обманула Русију у послу са НИС-ом за цигхлих 800 милиона евра, направивши толике дугове за само годину после продаје ове компаније Русима. А, да, и јесу ли нам то Руси опростили.
Сумнњам да су опростили, и што би? Ко још некоме опрашта скоро милијарду, еј, онолику милијарду колика је ова којој се од Руса радујемо, а не знамо, јадни, ни колике ћемо камате на њу имати, ни кад ћемо морати то да вратимо, а мораћемо. Сваки дуг мора да се врати.
Као од досадних мува бранили су се министри и остала наша власт, не могавши да сувисло одговоре како су могли да потписују нешто, а да о условима тога што су потписали не знају баш ништа! Него ће накнадно експерти обе стране да прецизирају детаље договора - камату, грејс период, услове враћања... Верујем да је ово преседан у историји економије. Тако ни два брата рођена уговоре не склапају.
Будибокснама.
А Руси? Какву вајдицу они могу од свега имати у малецкој Србији ( додуше геостратешки добро позиционираној), која их је још и пре само годину преварила за онолике паре од НИС-а, која је из Београда збрисала са улица маршале Бирјузова и Толбухина, која се за све ове године није досетила да подигне сама споменик Пушкину, него они, Руси, морали то брже-боље пред Медведовљев долазак да учине ( к'о да је, Боже ме опрости тај Медведев већи и од самог Пушкина).
Е, па, не знам одговор који је руски интерес у овој ситуацији. То не знају ни много паметније главе од ове. А да је интерес, интерес је. Љубав за љубав, а сирење...
Који је иначе интерес многоструко моћнијих у односу на слабе? Кад, у моментима њихове највеће слабости, дају и дају, дају јако много не говорећи о условима. Па, може им се тако.! А кад о условима проговоре, неће то моћи да буде договарање, биће то - диктирање. Без поговора. Па, нисмо мали, знамо да то тако иде.
Иначе, жао ми што нико од обичних смртника не може да се похвали да је лично видео Дмитрија Медведева. О стискању руке да и не говорим, као некад Картеру, Хрушчову...
А је л'ко видео онда Аљону Ивановну?
Или ћемо ми своју Аљону Ивановну тек видети!

уторак, 06. октобар 2009.

КИБИЦЕРИ И БЛЕФЕРИ



Добри покераши знају: мирна рука и сталожен поглед често су важнији од карата које су у рукама. Уз вешто извађеног кеца из рукава, партија може да се добије, богатство да се нагомила, да промени власника. А кибицерима је свакако загарантовано уживање. Они се подједнако радују пропасти губитника и успеху добитника.

Партија српског покера траје ево већ девет година. С једне стране власт, нова, народна (она што је "демократски", уз паљевину и крађу Народног дома завладала), са све обећањима светле будућности, напретка, демократије, којом је махала као јаком кентом. С друге народ, усхићен извојеваном револуцијом, замагљеног погледа какав се увек виђа код револуционара, с поверењем, оноликим, у ту нову власт. И партија покера је могла да почне. Испрва, улози су били мали, па се коцкарским апетитима повећавали : Телеком, ЈАТ, НИС...О ситним улозима да и не говоримо. Радовао се народ што власт продајом сабира благо, радовао се дуго, надајући се обећаној подели плена. Али у покеру нема поделе, благо увек одлази само победнику.
У овом, српском покеру где су улози расли, расли, све док није, попут оног Лазаревићевог коцкара, овај наш стигао дотле да мора да уложи све што је још остало, а мало тога је остало. Још мрве душе ако она иком треба, могу да се заложе, а и она би била народна, властодршци је одавно немају.

А кибицери уживају. Преко рамена једних и других, вире из своје лепо уређене европске авлије у наш врт разрован, запуштен, ничији. У газдинство без газде који би умео да управља, на понос предака и корист потомака, а не само на своју. Нема таквог газде. Нема газде уопште, јер све је продато, све прокоцкано, чиме да се газдује све и кад би се умело. А не уме се. Умело се, девет година већ, само да се кука како су криви они бивши, због њих је све то, назадак, тапкање у месту, порази...Ни деца им више не верују. Не верују ни они себи. Отуда и није било славља поводом годишњице револуције. Шта да се слави? Ко да аплаудира, кад огорчена Србија кључа гневом, страшним,потмулим, па ломи, убија...Зато је ваљало прескочити славље. Да не би, ту пред Народним домом, народ затражио да се отворе карте и тако открије превара. Да не би поново покуљао дим из лепог скупштинског здања.
Довољно је било да нам Председник мирно, лепореко на тај дан у славном Другом дневнику саопшти у интервјуу шта се то не догађа, и зашто се не догађа, и зашто не треба да мислимо оно што не мислимо...Добро је, имао је испред себе бар новинара (а ваљда је и физички био у згради телевизије), није још почео да даје тек саопштења свом народу из свог извесно богатог скровишта.

Туга. Стид. Бљутавост.
Изблефиран је народ, као што је блефиран пуних девет година. Партија се наставља у тишини, ван тргова. Ништа од отвореног покера. Власти је дражи онај обични, у њему може да се вара, да рука остане мирна, иако је много зла учинила. А народ, истапиран, може само да очајава. И још да он буде проглашен лоповом ако се ко за тим коцкарским столом одлучи да му изврне џепове.Али новце ту неће наћи. Нема их нигде.
Питам се, шта бахати победник у овом нечасном покеру још може да уради? Да промени противника, да занмени народ? Овај је матиран, нокаутиран, јадан. Све је могуће.Другде народ мења власт, овде може бити да власт замени народ Само изгледа није могуће да се они (Они!) промене.

Партија траје. У мраку и тишини. До последње паре. До последњег педља земље Србије.
На радост кибицера који, контра правилима, овде можда и воде игру, Ову балканску.

петак, 18. септембар 2009.

U SUSRET GNEVU



Piše: Todora Škoro

Nedelja, 20. septembar, nešto posle jedanaest sati. Na platou kod Filozofskog fakulteta nekoliko stotina njih, mirnih ali odlučnih, naizgled bezazlenih i benignih spremaju se da krenu u mirnu šetnju, protestnu, a tihu, skoro pa miroljubivu. Skoro...
Par stotina njih, ličnosti sa ozbiljnom devijacijom, oličenom u seksualnom opredeljenju prema istom polu, nisu, međutim, ni benigni, ni miroljubivi, ni bezazleni. Ili bar to nije ono što oni, već danima proizvode.
Pravo da su ekskluzivna vest imaju već danima; žandarmerijska ili-ne-znam-koja-već služba MUP-a ima ozbiljniji zadatak u obezbeđivanju njihovog skupa nego kad je dolazio američki potpredsednik; njihov skup učinio je da se povodom njega oglase (i energiju oko toga troše) institucije kakve su Vlada ove zemlje, Vlada grada, Srpska pravoslavna crkva i ostale verske konfesije, rizikujući da svojim logičnim stavom po tom pitanju izazovu odijum onih koji bi u Evropu, a pametniji način kako da joj se dodvore nemaju od blagosiljanja parade gejeva i lezbejki.
Već više od mesec dana, medijski, to je teror manjine nad većinom.Ako u nedelju pobede, ubuduće to neće biti samo njihov medijski teror nad većinom, biće tu svašta... Mora biti da su onda mnogo jaki, kako mnogi kažu! Ne želim da znam, ne zanima me. Ne znam da li su Rusi dobro postupili kad su jednostavno ovaj problem rešili tako što su okupljanja ovakve vrste zabranili. I - fertiš!
To kod nas nije moglo, verovatno. Pustili smo ih, halačili za njih ili protiv njih onoliko, a sad, u predvečerje onoga-što-biti-mora pitamo se - šta će da bude?
Može da bude svašta, ali mirno i dostojanstveno svakako biti neće. Hiljade policajaca koji će biti angažovani (da čuvaju njih par stotina!) obećava da će biti pendrečenja. Ne gejeva, nego onih što na njih nasrnu. Bojim se, biće takvih. I biće opet krvi i batiina... Idemo u susret gnevu. Samo - kolikom, videćemo.
Izgleda, stvarno, da su mnogo jaki. Jači od radnika, seljaka, ratnika, prevarenih stanokupaca, studenata... Sve pobrojane, policija je čuvala, ali i tukla, ignorisala ih država ili proterivala iz centra grada da ne zauistavljaju saobraćaj.Ali ne i - OVE!
U nedelju, Beograd će izgledati nadrealno: hiljade policajaca čuvaće par stotina seksualno devijantnih tipova, ako ih sačuvaju.
A ako devojčica koju je tata poveo na Kalemegdan bude pitala: "Tata, šta je ovo?" on jedino može da joj odgovori:
- Ovo je, sine, Srbija koja ide dođavola!

уторак, 15. септембар 2009.

КО ЈЕ УГАСИО РАДИО?



ПИШЕ:ТОДОРА ШКОРО

Све је, изгледа, почело са млађаним и кочоперним министром иностраних послова који се, још ономад, јогунио најпре против америчких поступака (толико да му је Џон Бајден прекорно заклимао главом кад нас је недавно походио), а потом све нешто контрирајући и по европским институцијама и саветима... Ипак, није то било довољно за тврдњу да смо (опет) кренули мимо света. Јер, и даље се, хорски, из Председништва и Владе Србије поручивало: наш приоритет је пут у Европу.
А онда се догодило да наш председник помеша Европу и Африку, па се понуди да Београд, у име целог региона буде домаћин јубилеју Покрета несврстаних. Диже се лака прашина тим поводом, али хајде-де, заиграо се неко, мислили смо.
Потом, на опште изненађење потписа наш председник нови Закон о информисању, усвојен у Парламенту (такође на опште изненађење). А он је, ако не по сваком члану, онда по многима, у директној супротности ономе што би по европским узусима требало да буде. Али,не будимо малициозни, сачекајмо примену, па ћемо да видимо колико у њој има "европског духа". Никад се не зна.
Оно што је потом, не зачудило, него забезекнуло све, била је посета нашег председника пуковнику (либијском) све са честиткама за четири деценије (страхо)владе. И Либија ( као и поменути Закон) подалеко од Европе. А први Либијац и не хаје много за Стари континент, све би да га разбуца, предлажући за почетак да се рашчеречи Швајцарска. Лако њему, не чека Либија на чланство у Европску унију, него ми.
Да ли? Да ли је нама још приоритет европски пут, или мене још нико није обавестио да се Европе одричемо, све јој звиждећи, а окрећемо се Трећем или бога-питај-ком свету, односно да то чини наш председник у име свих нас...
Не знам. Само ме на наш заокрет од Европе, више од посете Председника Пуковнику и Џамахирији упозорила минула утакмица против Француске. Оно, не баш утакмица, него оно што се око ње (и пре ње) збивало. Оркестрирано, данима, телевизија је из микрофона својих млађаних репортера, пресретајући недужне грађане по улици и питајући "хоћете ли звиждати Марсељези?" - нешто 'тела! Није питање репортера било : ко ће победити, који тим ће на терен, ко је резерва, него - хоћете ли звиждати химни?
Моћан медиј та телевизија, све са том силном пропагандом "против звиждања" учини да се Маракана орила од звиждука док се свирала француска химна... Није да је народ глуп, таман посла, зна он и сам кад се звижди, а кад аплаудира, али ако му се СВА пажња усмери на ствар звиждања ( као "немојте!), нормално је да ће са трибина да одзвањају и звиждуци, и оно познато српско:
-Уаааааааа... Наравно,не само Француска, него и ЕУ - Уаааааааа....
А аууууууууу дође на крају.
И то све због Косова, бомбардовања, Хага, Младића и Караџића, жена у црном, ЛДП-а, Синише Вучинића, боктепитачега још. А, да, и због српског ината. Пре свега због ината.
А пут у Европу је наш приоритет, рече Први међу једнакима И пре и после одласка у Либију...
Ко је то угасио радио, па ми промаче ексклузивна вест да се Европа преселила другде?

петак, 28. август 2009.

NO COMMENT




Izvor: Nemački "Špigl"
Prenela "Politika", 28.avgusta
(pogledati ceo tekst >>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>
"REZERVNO REBRO ZA 3.30 evra")

Žao mi što nemam plave oči
i što u jednom bubregu imam kamen.
Što mi je cevanica triput lomljena,
a carski rez upropastio najveće
i najlepše parče kože. Ne znam
koliko vredim u životu, u smrti
vidim da ću vredeti malo...

A stvori Bog Čoveka po svom obličju
i udahnu mu život...Da li?!

среда, 19. август 2009.

ЖИВИ СТЕ?! ОНДА УМРИТЕ ОД СТРАХА!

Пише: Тодора Шкоро

Већ пет месеци, откад је откривен AH1N1,нови вирус грипа, а потом и пошто је проглашена пандемија истог, подељена су мишљења и светске, а не само српске јавности око озбиљности овог "надирућег" проблема. Срби к'о Срби, ваљда ништа не схватају озбиљно (сетимо се бомбардовања), али овог пута ни реакције обичног народа у свету нису једноличне и, чини се - очекиване. Једни страхују, други збијају шале, али је Светска здравствена организација ипак прогласила пандемију, из дана у дан пребројава заражене ( и мртве), спремају се милиони ( замало па милијарде) вакцина против нове пошасти, али, као да васцели свет баш и није у смртном страху, у каквом би требало да буде. Или не би требало.
Тек, колико озбиљности у целој ситуацији има сведочи најновија вест: холандски научник Алберт Остерхаус, шеф вирусологије из Ротердама, осмислио је нову видео игрицу под називом "The great flu" (велики грип) и " пустио" је на Интернет. Може се играти бесплатно, али само он-лајн на једном сајту. Па, ко је још жив ( што јер га је грип досад мимоишао, што иначе), сад може слободно да умре од страха, ако се усуди да дотичну игрицу погледа! И одигра!
Игрица, врло "забавно" почиње сценом гробаља из 1918. кад је светом харала пандемија "шпанске грознице". После тог "загревања", прелази се на игру. Свако бира да се разболи, а онда прати тај свој епидемиолошки траг. Свако има право да учествује у затварању школа и аеродрома, тржница и осталих јавних места у циљу спречавања епидемије. Буџет је, наравно, ограничен, али зато играч-болесник може стално да буде у прилици да чује "охрабрујуће вести шта су на путу спречавања пандемије учиниле владе земаља захваћене грипом". А, са друге стране, да прати и број оболелих, преминулих, број подељених вакцина, и да види како се ту снаћи. Ако се буџт испразни, вакцина не буде довољно, број оболелих достигне милионе, а клаустрофобичност због затворености у кућу целе планете изазове опште лудило... Јер, и то је могуће да се догоди. Да се отме контроли, да завлада паника, она виртуелна. Да се понови Орвел.
Или да се "болесници" спасу. Вештим маневром, кијањем у надланицу или марамицу, како се ко већ снађе...
Играрија-свињарија (ово по:свињском грипу).
Или ће нечему, осим забави која може да се прометне и у општу панику и страх ( кад реалног већ нема)- и да послужи? Нечем корисном. Видећемо.
СЗО се ограђује од ове игрице. Кажу, нису је они осмислили, немају времена ни да је играју. Имају паметнија посла. Пребројавају заражене и умрле. А њих је, за пет месеци у целом свету 178000 оболелих, а преминулих 1462, и то од последица "мешавине" свињског, птичјег и људског грипа.
То су чињенице. Далеко од оног стравичног биланса из 1918. године кад је смрт много више косила, а било много мање комуникација међу државама и континентима, него сада .И без вакцине, већина оболелих од AH1N1 у свету се данас опорави, избори са новим грипом. Неки чак и без фамозног Тамифлуа, који се негде показао као неделотворан...
Зато, далеко је то од "Смрти-Која-Коси". Коме онда треба нека тамо игрица која ће да произведе више страха и панике, него свести о томе шта треба да се ради? Осим ако некоме не одговара да нас, на глобалном нивоу, једно време држи у страху.
А ако су се преварили?
СЗО у процени кретања пандемије, у страху као реакцији на најаву исте, а аутори морбидне игрице "Грејт флу" у њеној популарности? Можда све то буде дочекано с подсмехом. Чекамо реакције.

понедељак, 17. август 2009.

СРБИЈА ЧУВАР ХРВАТСКОГ НЕБА



Пише: Тодора Шкоро

Као у оној бајци у којој је све могуће, тако и горњи наслов, преузет из "Слободне Далмације", из текста у коме се то предвиђа, наводи, ипак, на разна размишљања.
А ради се о "сазнањима" до којих се дошло да ће Србија, иако у рецесији, ускоро обновити свој ратни авио-парк новим Миговима, и као таква, конкурисати као једина у региону, за "послове" чувања неба. Конкретно - Хрватског. Мада ни Македонија, Црна Гора и Албанија такође још немају ово питање решено. Извор "Слободне Далмације" се најпре чуди откуд Србији пара за такво шта, али тврди (из поузданих извора блиских министру одбране Шутановцу) да Србија има озбиљне намере да се и даље војно осавремењује. Говорећи о стању хрватског ратног ваздухопловства које је на издисају, овај хрватски медиј малициозно се осврће и на "ништа боље стање у српском", подсећајући на недавни пад Мига 29 у Батајници и погибију једног од најискуснијих пилота.
Узгред, "чување неба" неке земље могао би да буде и врло уносан посао. Верујући "Слободној Далмацији" тај ангажман се плаћа између 40 и 60 милиона долара годишње! И Хрвати, као да већ виде српске Мигове изнад свог неба, као чуваре. Уверени су да се знатна нада у куповину Мигова у Србији крије у доласку руског председника Медведева у октобру у Београд...
Све је могуће. У бајци. Можда и у политици, ко зна. И да нам Руси обезбеде нове Мигове, и да мигови са четири оцила бране хрватско небо, и да хрватски буџет издржи 50-ак милиона долара годишње за те намене...
Живи били, па видели. Ако прво преживимо кризу. Лако ћемо после за авионе.

четвртак, 13. август 2009.

КРИСТ, ЛАЖИ И ДРУГЕ КОЈЕШТАРИЈЕ (из "тиска")



Пише: Тодора Шкоро

Кад вћ нема Срба, Хрвати су на добром путу да "зарате" сами са собом! Спорадично тек и са Словенцима (ако ови покажу и најмању наклоност према Србима).Више је ту неких других врелих којештарија у ово доба "мртве сезоне" на медијском небу. Тако је нова премијерка Косор заратила против "старе" поп-звезде Северине (или ова против ње, свеједно), подељеност око Томпсона се већ стишава, али један озбиљан сукоб је тек на помолу: председник Месић против Каптола (целе Католичке цркве) и то - сасвим отворерно!
Наиме, пошто је "Глас концила" у једном свом напису актуелног председника Хрватске Стјепана Месића прогласио велеиздајником и није му се потом извинио, а Црква се није оградила од тог става, клупко се закотрљало и јури... Најпре је Стипе одбио да присуствује миси у Книну, одржаној у "част бранитеља Хрватске", на 14. годишњицу "Олује". Како то нешто посебно није потресло клер, али је зато почело да дели хрватску јавност по том питању, тек неколико дана иза тога, освануло је настојање Стипе Месића да се из јавних установа - касарни, општина и др. морају склонити са зидова верски симболи католичке цркве - распећа поготово! Уз прилично немушто објашњење да је тиме католичка црква фаворизована у односу на остале верске заједнице у Хрватској (?!), а и да у једној секуларној држави нема потребе ни места верским обележјима на таквим местима...
Реакције се тек очекују. Сва је прилика, биће врло бурне. Ако "велики верници Хрвати" баш и не буду каменовали актуелног им председника, свакојаке речи ће му упутити, горе од од оних да је издајник. А што је извесније, започеће један други рат: верско-атеистички. Диљем целе "лијепе им њихове". Има да пршти!
И неће да буде наивно. Подсећања ради, Хрватска је увек некако опрезно, бојажљиво, у рукавицама приступала питањима вере и Цркве, па сад овај Месићев фронтални напад на Каптол, ко зна у шта може да се изроди.
А знају и Хрвати (и они верујући) за све грешке Цркве и њених појединачних посленика, увек је тога било и биће. Али нико им није скоро, тако као Месић сада, тражио да се са Црквом ако не прекине, а оно бар - рашчисти.Да је одвоје. Да буде по оној народној "попу поп, бобу боб!" Тихо и неприметно су се распећа насељавала на зидове "војарни", "опћина" и других профаних места, годинама уназад, а сад се тражи да се - под хитно уклоне!
"Једном комуниста, увек комуниста", рећи ће неки за Стипу. Или, "не успева да одоли личној сујети и повређености, па се сад обрушава на целу Цркву". Или, можда је у клеру виђен јак противник и непријатељ (демокрације, чега-ли), чим је побројано и то колико милиона куна се за цркву издваја, и то што враћену имовину бахато изнајмљују под закуп, и то што су, мимо свих других, ослобођени кризног пореза...
Није шала, озбиљан се рат заподенуо.
Или Хрвати не могу без верских сукоба, па кад више немају с ким да се по том питању гложе, они кренули сами са собом. Јер, ни поставши "еуропејци" они још не могу да забораве ко је које нације и вероисповести. Па су тако ових дана кивни на Словенце који су , у част "Рибље чорбе" из Београда штампали поштанске марке.
"А заборавили су да их је он звао коњушарима, и дичио се да је четник", гунђају.
А да, и још један естрадно-политички циркус: новоустоличена премијерка Јадранка Косор се силно замерила поп-звезди Северини Вучковић јер је, незванично, она забранила да лепа Севе пева на дан домовинске захвалности у Книну. Званични разлози се не наводе, јер је и ова забрана била "незванично" с премијеркине стране. То међутим није спречило кочоперну Севе да оспе дрвље и камење по премијерки. Седокоса хрватска "челична леди" засад ћути. А ако одговори, не би чудило да помене и Северинино порекло, оно српско...
Циркус. Политика, естрада, којештарије. И "распети Крист" као колатерална штета.
А можда је све то смишљено да пук има чиме да се забавља, да не мисли о кризи која стисла, па не пушта. Ни Хрватску.

уторак, 11. август 2009.

ХИПОКРАТ ОПЕТ ЦРВЕНИ



"Не уопштавајте ствари, не сатанизујте нас све! То су само појединачни случајеви!" - овако се, хорски, бране лекари кад-год се открије нека лекарска афера, било корупционашка, било чак и кривична чији су актери људи у белом, у чијем опису радног места се подразумева хуманост. А свако мало открије се неко лекарско непочинство од кога би Хипократ поцрвенео. Ово последње, од неки дан, није чак ни појединачан случај, скоро да има размере - епидемије.
Засад, откривено је да су 25 лекара на територији Србије, неовлашћено, противзаконито, преписивали лекове себи, својим ближњима и ко зна коме још мимо правила и тако оштетили буџет за... много пара. А истрага још траје.Шта ће се све открити, може само да се претпоставља, с обзиром на оно што је откривено. А откривено је:
- Да је педијатар исписивао хиљаде рецепата за старије од 18 година, на шта нема право.
- Да је специјалиста неуропсихијатар себи преписивала антибиотике, а секретарици своје установе рецепте за Кронову болест за шта није овлашћена.
- Да је, у односу на исти период прошле године, овогодишњи биланс исписаних рецепата већи за два милиона, па сразмерно томе и трошкови, који наравно иду на рачун Завода за заштиту здравља..
Да је хлеб у питању, па човек и да разуме, земљом Србијом понегде већ глад хара, али - лекови?! Остаје нејасно шта чине са толиким лековима које преписују својим рођацима, и зашто их преписују, ризикујући да буду кажњени, ако се већ зна да је са садашњим "холограмским" здравственим књижицама провера неупоредиво лакша, а злоупотреба видљивија.
Да су све лекове које су рођацима преписали, ти сироти "болесници" попили, били би мртви одавно, оцена је инспекције. А да ли ће да се открије да су "исписивачима хиљада рецепата" власници околних приватних апотека стрине, ујне или братанице, остаје да се види.
Иако је мали део институција испитан, новци који су тиме проневерени, нису мали. Поставља се питање - ко ће то да врати?
И још једно, важније: докле ће људи у белом својим (не)делима чинити да их се Хипократ стиди?
А, "Немојте да генерализујете", кажу. "Нисмо сви такви".
И нису. Само, број у овој афери је већ толики да би се то могло назвати - појавом.

Тодора Шкоро

субота, 08. август 2009.

ПАСЈИ ЖИВОТ


Пас је човеков најбољи пријатељ.Човек његов баш и није увек.Отуда, уместо по двориштима, или уз ногу газде, главним градом шетају у гомили, разних раса, ничији, напуштени,. Углавном гладни. И нападају. Своје бивше пријатеље, људе.
Стара прича, мучна, београдска. Али сад са новом перипетијом и чини се са неким новим епилогом.Ране које су задали народној посланици ( не документу, него жени-посланику) ономад испред скупштинског здања, у центру града, биле су озбиљне. Напао ју је чопор, а чувара нигде, нити икога да помогне. А није то било у великом парку, шуми, излетишту. Не, на паркингу, иза Скупштине, у центру града.
Опоравиће се госпођа посланик, верујем, брзо. Али неке друге ране неће тек тако, саме од себе зацелити. О ранама изневереног пријатељства између пса и човека говорим. Због кога данас градом круже хиљаде паса ничијих, напуштених, гладних, очајних...
Више него икад верујем да ће сада да се тај проблем реши. Није могао док су пси уједали само девојчицу са Миљаковца, или домаћицу из Котежа.Биле су оне далеко од центра, далеко од лепог скупштинског здања, далеко од места са кога нешто заиста може да се учини. Сад је друкчије. А некако се чини да тако увек и бива. Болнице добију реновирање фасаде или неки нови апарат тек кад их посети неко из Немањине, или из Старог двора и околних зграда... Не остане се тад само на обећањима, него се стварно и помогне. Тек кад се лично увере колико је помоћ неопходна. Тек тада.
Зато ваља веровати да ће и овај "пасји" проблем да се, сада, баш сада, ваљано реши. Систематски, уз сарадњу свих надлежних служби и уз повећање буџета за те намене, наравно. Желим да верујем у то. Зарад поновног успостављања старог пријатељства.И зарад достојног живота човека. И пса.
Само, да се све не заврши тек додатним налогом шинтерској служби да мало чешће патролирају Улицом српских владара.Или нечим горим...

петак, 31. јул 2009.

OSTA GOSPA BEZ SVOG PR-a

PIŠE: Todora Škoro

"Čudo iz Međugorja" nije, kao sva čuda, trajalo tri dana, nego skoro - tri decenije. Od onomad, i s tim čudom je gotovo. Jer, Gospa iz Međugorja ostala je bez svog PR-a!

Tomislava Vlašića, franjevačkog sveštenika, koji je one davne 1981.godine ustvrdio da mu se prikazala Gospa, a šestorici dečaka bio svesrdni pokrovitelj u istom prikazanju, pre par dana - smenio je papa lično! Naime, Benedikt XVI potpisao je ukaz kojim se Vlašiću oduzimaju sva dosadašnja crkvena prava, jer je utvrđeno da se njegova nepočinstva više ne mogu tolerisati. Naime, vređajući zdrav razum čitavog sveta ( pa i onog zaista verujućeg, zapadne hrišćanske orijentacije), Vlašić je godinama tvrdio kako mu se Gospa ukazala bar - 40.000 puta! Vatikan je dugo to tolerisao, milioni hodočasnika pohodili Međugorje, ali o zvaničnom priznavanju čuda iz Međugorja nije se nikad ozbiljno ni razmišljalo.
Nnikad se, međutim, nije ni reklo da se Vlašiću pričinilo!
A milioni dolara od tog čudnog turizma slivali su se godinama u hrvatski ( da li i vatikanski!) budžet.
Sad, međutim, posle bezmalo trideset godina, zbog "osnovane sumnje" da je Vlašić seksualno opštio sa jednom opaticom, te da s njom čak ima i sina, isti je raščinjen, zabranjeno mu čak i da govori o stvarima vere.
Da li će smeti da govori o svom privatnom životu, o svom u grehu rođenom sinu, ostaje nejasno. Sva je prilika da će i to prekriti ćutanje. Umeju iz Vatikana istrajno da ćute.
Ali, zašto baš sada, postavlja se pitanje?
Ili je "biznis" sa hodočašćem u Međugorje opao, ili možda tako Sveta stolica spasava imidž Hrvatske u okrilju neke nove Evrope koja ne toleriše "jurodive".
Jer, to dete se nije rodilo juče. Kažu, već je veliki dečkić.

четвртак, 30. јул 2009.

ДЕМОКРАТИЈА, НЕ ХВАЛА!



ПИШЕ:ТОДОРА ШКОРО


Јулске жеге притисле, јаче него икад, чини се. А Србија није залегла у хладовину, не пландује. Никад буднија и кочопернија Србија. Медијски, наравно. А то је једино и валидно. Што није писало у новинама, није се ни догодило, зна се. А овог јула Србијом се шири (опет) медијска револуција...
Новине ( под тим мислим сви медији) ових дана узаврели, крцати "животним питањима". О свом животу. О слободи медија. О Закону о информисању који нема које новинарско перо није тумачило, сврставајући се на ову или ону страну. Битка траје, неизвесно хоће ли се новинарима одузети парче слободе ( а тиме и свима нама, забога!). Уста пуна и демократије и слободе свима. Загрцнуће се од ње. А некако не волим кад ми галаме, ови, или они, да су баш они у праву. Што вичу ако су у праву?
Нећу да мислим о медијима и о слободи онако како то они мисле о томе. Нечасно ми је да у браниоцима препознајем дојучерашње нападаче ( чега-год), а вечитих нападача који су увек "против" ми некако жао .Никако, сироти, да схвате... Ипак, у свом незнању ( или у идеализму) ови други ми, ипак, малко ближи. Мада, њиховог грчевитог настојања за одбраном слободе мисли, говора, изражавања и још којечега се скоро апсолутно одричем.
Капитулантски кажем: слобода и демократија? Не, хвала!
Па, почим су ми онда ближи ти који заговарају слободу, ако је се ја одричем. И зашто је се одричем?
Ближи су ми јер, као и они, и ја једним делом свога бића верујем да су слобода и демократија могуће, да су човеку, ма ком, па и просечном Србину 21.века - достижне. И дражи су ми од оних других, јер они не калкулишу, јер они нису "окренули ћурак" само да би заштитили позиције. Али то још увек не значи да верујем у њихову победу. И то не значи да желим да се одрекну борбе за слободу и демократију, таман посла. Само ја у томе нећу да учествујем. Мање зато што то није мој посао, а више зато што верујем да је достојно овладавање слободом и демократијом недостижни идеал и за једног човека, а камоли за друштво.Српско поготово.
Све док сви ми, свих девет милиона колико нас има, не схватимо да демократија није могућност да се све ради ( па да се онда све и ради!) , него огронма одговорност да се зна шта сме и треба да се ради, ја своју слободу и демократију, у најширем смислу, поклањам држави и њеним органима, па нек се они изволе мучити како да то реше. Не зато што не знам ја како се у слободи понашати ( мада не потписујем ни да сто посто знам!) него зато што ме хвата језа од свих оних који ће, као по правилу, користе4ћи слободу и демократију као плашт, радити управо оно што не треба...
Насгледали смо се тога онолико. И сада, усрерд јула кад јој врерме није, цела прича је и покренута управо због оних таквих који објављују лажи, претње, уцене, под наднасловом информација. Стид ме и да погледам у неке новине, њих није што их пишу. А о страху да и не говорим. Мом, не њиховом.
Ситуација на медијском небу, тако, све облачнија и драматичнија, а решења- нема. У шаху би се то звало пат-позиција. А шта онда буде, ако нико неће да се преда?
У овом, српском шаху, меч се - одлаже. До 31. августа. Уморили се народни посланици, иду на одмор. А дотле ће, ваљда прашина да се слегне.
Или ће да дође шумар и растера све.

среда, 29. јул 2009.

(СА)УЧЕШЋЕ



ПИШЕ:Тодора Шкоро


Србијом опет одзвањају претње. И то не ма какве, него - смрћу. И то - јавно.
Ако, дакле, Пера смрћу запрети Мики, и то гласно, да сви чују, а да би био уверљив у својој намери, он Жики, Микином пријатељу пошаље унапред телеграм саучешћа због Микине (будуће) смрти, шта треба да се чини?
*Да тужилаштво промптно реагује и поднесе кривичну пријаву против Пере, рећи ће једни. Али, док се то процесуира, он може да побије и Мику и сву му фамилију, рећи ће други.
*Онда одмах ухапсити Перу, заточити га и и не пуштати да се брани са слободе док му се не изрекне пресуда!
*Не верујем да је такав поступак предвиђен за претњу, макар и смрћу, и макар - јавну,галамиће други.
*Спровести Перу одмах у неку неуропсихијатријску установу, утврдити да је луд, те га као таквог опет заточити и спасити остатк света од њега!
*Није ни то једноставно! Тим пре што је, уз Перу, тај телеграм саучешћа потписао и Рођа, а он, мајке ми, нормалан-нормаланцијат! Ако је у Србији уопште ико више нормалан.Па и ја који ово тврдим...
*Склонити Мику, са све породицом, а и њихове комшије којима је такође припретио Пера, негде на сигурно, у Доминикану, или на Кубу, а "лудог" Перу оставити да лудује и даље, луд-лудцијат, такав је увек и био!
*Ма, немој, није Мика крив, а ни његов комшија, па они да беже и да се крију. Нису они претили, нису они криви, па да беже. А, опет, ако остану, а Пера на слободи, свакаквог белаја може бити.

*И - шта да се ради?

*Шта да се ради, земљо Србијо и сви свеци и анђели?!

Живе једни друге сахрањујемо, смрћу претимо, као да нам је мало зала од других било, него сад треба и наш Пера, еј, бре, наш Пера (какав је такав је, наш је) да прети нашем Мики (каквом-таквом, али нашем). Да га можда и - убије.

Пробуди се, земљо Србијо!