КОЛ(УМ)НА

уторак, 27. новембар 2012.

БЛАГОДАТИ ТАМНИЦЕ


Пише: ТОДОРА ШКОРО
 
А можда би све нас, џелате и жртве, али и само сведоке страшних злочина Олује, али и Сребренице (и иних непочинстава на Балкану) требало стрпати у неку тамницу, налик хашкој... На  једно бар десет година. Али стварно.
У еуфоричном слављу због ослобађања  њиховог  „хероја“ Анте Готовине, Хрвати су остали мало жацнути његовом неочекиваном смиреношћу, толерантношћу и миротворством по повратку у „лијепу“ им домовину. Засад, тек спорадично му то спочитавају, али им очито није јасно да је Готовина можда ОЗБИЉНО мислио кад је Србе позвао да се слободно врате на своја огњишта, да је најискреније (и својом вољом) потписао читуљу саучешћа породици Милошевић поводом смрти њиховог мужа и оца, да је можда...
У емисијама забавног (или чак и озбиљног) карактера,  српске хашке повратнике ( и то не ослобођене, него листом оне који су одлежали подоста година казне) водитељи упорно наводе на то да против Хрвата, муслимана, Шиптара  крај којих су служили казну – говоре бар са нетрпељивошћу. Узалуд. Пре ће чути да је српски пуковник (Шљиванчанин, на пример) остао завађен са српским радикалским лидером, него што ће неку ружну реч рећи о Маркачу, Готовини. Харадинају... На опште чуђење речених водитеља. А и целе нације. Свих нација, у ствари.
„Па ми смо били тамо заједно на истом спрату, ишли заједно на фудбал, заједно славили рођендане...“ – једноставан је одговор.
Заједно.
Реч заједно је можда одговор на све. Кад су људи заједно дуги временски период, кад су третирани исто, кад су правила која налажу њихово понашање и међусобне односе јасна и морају се поштовати, онда ту не може да буде места поделама, сукобима, мржњи...Тада и непријатељи (Милошевић и Готовина) причају о уметности, Хемингвеју...
Можда би, зато, цео Балкан, све нас, требало на једно десет година у неки велики Хааг.
Да научимо да будемо заједно.
Непојмљиво? Можда. Само кажем.
__________________

субота, 10. април 2010.

O HUMANOSTI, POŠTENJU, ISKUŠENJU...

Piše: Todora Škoro

Ima ona izreka o poštenju (ne ona "Ko o čemu...) koja kaže "Poštenje je kol'ko je i iskušenje". Uvek sam se pitala, sve krsteći se i moleći Boga da me sačuva velikih iskušenja - koliko je to iskušenje koje mogu da izdržim, a da ne pokleknem poštenjem. I - kolika su to iskušenja kod drugih ljudi koja znače - prelazak granice iz časnog u nečasno...Izreka se, uglavnom, odnosi na posezanje za novcem. Tuđim.

Za džeparoše, secikese, mnoge trgovce (neka mi oproste pošteni) ovo pitanje je suludo i postavljati. Kao i za mnoge među bankarima, pomeljarima, posrednicima svih fela... Ali ono gde ovo pitanje ne bi smelo da se postavi, ali iz sasvim suprotnog razloga jeste oblast humanosti, humanitarnog, dobrotvornog angažovanja, šta-god to značilo. A zna se šta to znači. Mislim, svugde u svetu se zna. Ali - Ovo je Balkan ( kako će i Evropi objasniti mlađani Milan Stanković). A na Balkanu (pardon:u Srbiji) još ispada da su humanitarne aktivnosti među profitabilnijima što se njihovih koordinatora tiče.
Katarina Rebrača, bivša manekenka, sada vlasnica nekakve agencije (za lepotu, valjda), njena majka Sandrina (zanimanje mi nepoznato) i još tri drugarice, broje u pritvoru dane zbog - nenamenskog trošenja novca uplaćivanog u humanitarne svrhe (ili kako je tužilac to već krstio!). Radi se o nekoliko desetina miliona dinara novca , od kojih je deo skupljan čak i uplatama koje smo svi (SVI) dobijali uz uplatnice Infostana.
Svakako, tužilac zna više od saopštenog za javnost, bivši muž prvooptužene (i ostali njeni "branioci") znaju više nego što kažu, ali - još neće da kažu... Pa tako ostaje nejasno i mutno šta se tu, ustvari, dogodilo. Ali u mutnim radnjama i logično je što je sve "mutno". Tako i ovo.
Elem, iz uprave Onkološkog instituta u Beogradu ponavljaju uglas ga im iz fonda Katarine Rebrače nije stigla nijedna jedina uplata od obećanih sredtava za podršku borbi protiv raka dojke (kupovinu mamografa). A onda je neko iz ovog Instituta objasnio da, kad su uočili, pre par godina da u saradnji sa fondom lepe manekenke nešto ne štima - prekinuli su saradnju.
O nabrajanju u dnevnoj štampi koliko je stotina hiljada dinara Rebrača davala na kupovinu minđuša, parfema, garderobe, neću ovde ni reč da kažem. Toga su, ionako, pune novine.
Mene zanima kako je moguće da ustanove kakve su JKP Infostan ili Institut za onkologiju Kliničkog centra Srbije dozvole sebi da "sarađuju" sa nekakvim fondom nekakve manekenke i to bez jasnih ugovora, bez neophodne "transparentnosti" o tokovima novca... Dakle na jednu prilično nemuštu i mutnu stvar.
Neko je naravno, već prvog dana po hapšenju postavio pitanje zakonskog uređenja i ove i inih humanitarnih organizacija (fondova, pogotovo) i izgleda da u tom grmu leži zec! Jer, ako zaista ne postoje jasne zakonske odrednice o tome kako jedan fond nastao hunmanitarnom novčanom pomoći građana funkcioniše, onda već vidim da Rebraču neće moći da optuže - ni za šta! Ili bar neće moći da je optuže za neispunjenje obaveza prema Onkološkom institutu (mamograf nije kupila), jer ispada da se ona nigde i nikome i nije obavezala da to učini...
Ipak, ostaje pitanje potrošenog novca na privatne potrebe, umesto na... nešto drugo.
Sećam se, uredno sam malim tamnoputim musavcima po semaforima davala sitninu iz kola dok mi neko nije rekao da oni imaju makroe za koje rade i da skupe ogromne količine novca koje im , naravno, ovi uzmu. Prestala sam da otvaram prozor kola na semaforu.
Na one likove oko Klinićkog centra kojima "fali za kartu za autobus, jer upravo su smestili bolesno dete u bolnicu" sam takođe bila upozorena kao na prevaru...
Ali OVO?!
Katarine Rebrače je po srpskim televizijama (sa sve pričom o humanosti) bivalo više nego nekih ministara. Ljudi su uplaćivali, vidi se. Verovali da iza toga stoji država bar na neki naćin. Želeli da pomognu sebi, komšinici, majci. Mamografa je malo u Srbiji, a rak dojke hara... Nikome nije palo na pamet da "proceni" Katarinine minđuše od 300 ooo dinara i da se zapita, ako ne odakle joj to, onda bar da pomisli kako jedan humanitarni radnik ne treba tako da se razmeće bogatstvom. Ali...Ili je sofisticirana Katarina kupovala "neupadljiv" (a skup) nakit ili oni koji su joj punili budžet i ne znaju siroti da razlikuju dijamant od stakla. Pre će biti ovo drugo.
Crni humor na stranu, odgovaraće Rebrača i svi oko nje, sigurno, čim je stiglo do hapšenja. Ali se pitam da li je ovaj "slučaj" tek pojedinačan, ili će nekome pasti na pamet da otvori tu Pandorinu kutiju zvanu - humanitarni fondovi u Srbiji i kuda ide taj novac. I da se (tek tada) i taj deo kompletno zakonski uredi, pa da takvi fondovi imaju nekakve nadzorne odbore (sa što više članova). Da ja nešto otvorim takav fond, prvo bih to uradila - postavila nadzorni odbor da mene i one bliske tom novcu (od naroda, a za narod skupljenog) - kontrolišu na svakom koraku.
Jer, da ponovim izreku s početka "Poštenje je kol'ko je i iskušenje". A ja ne bih da se kladim u sebe stopostotno. Onda bolje da me neko nadzire.
Eto, priznah i ja. A onolika sam iskušenja u svom životu imala i - ništa. Ali, nikad se ne zna.
Da li se kod Katarine Rebrače znalo? Mislim, je l' stvarno nije kupila nijedan mamograf i nijedan dinar nije uplatila Onkološkom institutu?!
____________________________________________________

уторак, 09. март 2010.

SMRT I NJENA GENERALNA PROBA



Piše: Todora Škoro


Srbiju smrt pohodi u martu. Pohodi je i u drugo doba, ali nekako u martu, čini mi se, poslednjih nekoliko godina, naročito.Minulih dana napustio nas je znameniti čovek Momo Kapor. Narednih dana, dan za danom, setićemo se godišnjice smrti dvojice vođa srpskog naroda. Neizbežno, razmišljam o smrti. O tome umemo li kad tu, mimo nas prođe, da se držimo dostojanstveno ( a dostojanstveno se treba držati, van sumnje). I setih se jednog holivudskog filma, i jedne epizode negde iz homoljskog kraja, mislim, gde je ( u oba slučaja) čovek poželeo, i izveo – generalnu probu svoje sahrane. Morbidno, složiše se svi. Ali su ta dva pokojnika na onaj svet mogli da odu mirni, jer su znali da će poslednji ispraćaj da bude po njihovoj želji, da će da bude dostojanstven.
U Srba se primaju svakojaki običaji – nekad su se slavila venčanja, danas se zakupljuje restoran i muzika, pa se slave i razvodi. Ne bi me čudilo da i „generalne probe sahrana“ postanu srpski izum. Uostalom ne toliko davno da se ne sećam, naše prabake su se godinama pripremale za taj čas, tkale i uredno slagale „ruho za put“, čak ga i probale, birale mesto gde će da se sahrane, narikaču koja će za njima da tuži, o čemu se govorilo tek kad nas decu isteraju napolje, i kroz suze, naravno. To „opraštanje“ i zavetovanje je nekad umelo da ima tako precizne detalje, da se rodbina umirućeg ( koji bi neretko bio sasvim zdrav, i živ još godinama) – ježila. Ipak, kad se i to dogodi, morala je da se ispoštuje svaka pokojnikova želja.
Naravno, nije lako o smrti ni misliti, kamoli govoriti, kamoli još – o svojoj. Uostalom, smrt ne bira, zadesi često mlade, ide preko reda, kad se na nju još ni pomisliti moglo nije...
Zašto ovo pišem?
Zato, što kad bi bilo svojevrsne „generalne probe sahrana“ ne bi se događalo da pokojnika „oplakuje“, srceparateljnim nekrologom u tiražnim novinama , a u njega zavije sve što hoće, sve što mu se pričinilo, sve što pokojniku za života smeo reći nije, neko možda - gori od njega! I za to mu još plate ( jer, tekst je tekst, makar i nekrolog, honoriše se). Nije zalud rečeno „o pokojniku sve najlepše“. Ne znam da li baš tako, i baš uvek treba, ali znam da bi ljudski bilo – bar ćutati, ako se ima šta i kritikovati. Bar dok ne prođe poslednji ispraćaj, bar dok se od zemnih ostataka pokojnikovih ne oprostimo.
Ne znam koja to sila goni one što se neoprostivo lako laćaju mača da sude i seku onoga koji više ne može da se brani. I to dok se još ohladio nije.
I za to u srpskom usmenom, prebogatom predanju ima objašnjenje. Za takvoga kažu: „igra mu na grobu“.
Igraju li to samo Srbi jedni drugima na grobu?! Ali, ne, nije u pitanju Srbin, ovaj koga videh da danas u novinama "igra". Pisac jeste. A da li je čovek – sam Bog zna.
Neka je večna slava velikom čoveku Momčilu – Momu Kaporu.
____________________________________________________________________________________

среда, 21. октобар 2009.

ЈЕ Л' НЕКО ВИДЕО АЉОНУ ИВАНОВНУ?



ПИШЕ ТОДОРА ШКОРО

Млади, лепи, харизматични...Нема шта, лепо их је било гледати. Упркос разлици у висини која одузима могућност да се сматрају партнерима, па још и равноправним. Не, не мислим на ону која је (скоро за главу) у Борисову корист. На разлику у величини онога шта оличавају мислим. Један, председник једне од нејвећих и најмоћнијих земаља света, други председник осиромашене, мале, скоро у сваком смислу безначајне земље на брдовитом Балкану.
Говора, дакле, не може бити о стратешком партнерству, па ни о партнерству уопште. Разлика у висини смета.
Па о чему је онда овде реч?
Е, о томе све умне главе ове земље думају ево и сву ноћ, и дан, и много ће дана изгледа проћи док се не схвати, ако се схвати , оно што треба да се схвати. А то је:
- Шта су иза затворених врата Медведев и Тадић разговарали (што, наравно, никад ни сазнати нећемо, па тако ни разумети)
- Колики је заиста новчани износ о коме се овде ради - милијарда евра или долара ( разлика није за потцењивање!), или 8оо милиона, или, не дај Боже, само оних 200 милиона за које се зна да ће бити "уливени" у буџет за наредну годину.
- Је ли та сума, колика-год да је - помоћ, инвестиција, кредит, а ако је кредит колике су камате и какви услови.
- Шта СТВАРНО значи прича о уласку Србије у нови систем европске безбедности - је ли то одиста неки нови "Варшавски пакт" или не.
- Које ће конкретно да буду инвестиције Русије у Србији после ове посете.
- Мене лично занима да ли је овом приликом неко поменуо то како је Србија обманула Русију у послу са НИС-ом за цигхлих 800 милиона евра, направивши толике дугове за само годину после продаје ове компаније Русима. А, да, и јесу ли нам то Руси опростили.
Сумнњам да су опростили, и што би? Ко још некоме опрашта скоро милијарду, еј, онолику милијарду колика је ова којој се од Руса радујемо, а не знамо, јадни, ни колике ћемо камате на њу имати, ни кад ћемо морати то да вратимо, а мораћемо. Сваки дуг мора да се врати.
Као од досадних мува бранили су се министри и остала наша власт, не могавши да сувисло одговоре како су могли да потписују нешто, а да о условима тога што су потписали не знају баш ништа! Него ће накнадно експерти обе стране да прецизирају детаље договора - камату, грејс период, услове враћања... Верујем да је ово преседан у историји економије. Тако ни два брата рођена уговоре не склапају.
Будибокснама.
А Руси? Какву вајдицу они могу од свега имати у малецкој Србији ( додуше геостратешки добро позиционираној), која их је још и пре само годину преварила за онолике паре од НИС-а, која је из Београда збрисала са улица маршале Бирјузова и Толбухина, која се за све ове године није досетила да подигне сама споменик Пушкину, него они, Руси, морали то брже-боље пред Медведовљев долазак да учине ( к'о да је, Боже ме опрости тај Медведев већи и од самог Пушкина).
Е, па, не знам одговор који је руски интерес у овој ситуацији. То не знају ни много паметније главе од ове. А да је интерес, интерес је. Љубав за љубав, а сирење...
Који је иначе интерес многоструко моћнијих у односу на слабе? Кад, у моментима њихове највеће слабости, дају и дају, дају јако много не говорећи о условима. Па, може им се тако.! А кад о условима проговоре, неће то моћи да буде договарање, биће то - диктирање. Без поговора. Па, нисмо мали, знамо да то тако иде.
Иначе, жао ми што нико од обичних смртника не може да се похвали да је лично видео Дмитрија Медведева. О стискању руке да и не говорим, као некад Картеру, Хрушчову...
А је л'ко видео онда Аљону Ивановну?
Или ћемо ми своју Аљону Ивановну тек видети!

уторак, 06. октобар 2009.

КИБИЦЕРИ И БЛЕФЕРИ



Добри покераши знају: мирна рука и сталожен поглед често су важнији од карата које су у рукама. Уз вешто извађеног кеца из рукава, партија може да се добије, богатство да се нагомила, да промени власника. А кибицерима је свакако загарантовано уживање. Они се подједнако радују пропасти губитника и успеху добитника.

Партија српског покера траје ево већ девет година. С једне стране власт, нова, народна (она што је "демократски", уз паљевину и крађу Народног дома завладала), са све обећањима светле будућности, напретка, демократије, којом је махала као јаком кентом. С друге народ, усхићен извојеваном револуцијом, замагљеног погледа какав се увек виђа код револуционара, с поверењем, оноликим, у ту нову власт. И партија покера је могла да почне. Испрва, улози су били мали, па се коцкарским апетитима повећавали : Телеком, ЈАТ, НИС...О ситним улозима да и не говоримо. Радовао се народ што власт продајом сабира благо, радовао се дуго, надајући се обећаној подели плена. Али у покеру нема поделе, благо увек одлази само победнику.
У овом, српском покеру где су улози расли, расли, све док није, попут оног Лазаревићевог коцкара, овај наш стигао дотле да мора да уложи све што је још остало, а мало тога је остало. Још мрве душе ако она иком треба, могу да се заложе, а и она би била народна, властодршци је одавно немају.

А кибицери уживају. Преко рамена једних и других, вире из своје лепо уређене европске авлије у наш врт разрован, запуштен, ничији. У газдинство без газде који би умео да управља, на понос предака и корист потомака, а не само на своју. Нема таквог газде. Нема газде уопште, јер све је продато, све прокоцкано, чиме да се газдује све и кад би се умело. А не уме се. Умело се, девет година већ, само да се кука како су криви они бивши, због њих је све то, назадак, тапкање у месту, порази...Ни деца им више не верују. Не верују ни они себи. Отуда и није било славља поводом годишњице револуције. Шта да се слави? Ко да аплаудира, кад огорчена Србија кључа гневом, страшним,потмулим, па ломи, убија...Зато је ваљало прескочити славље. Да не би, ту пред Народним домом, народ затражио да се отворе карте и тако открије превара. Да не би поново покуљао дим из лепог скупштинског здања.
Довољно је било да нам Председник мирно, лепореко на тај дан у славном Другом дневнику саопшти у интервјуу шта се то не догађа, и зашто се не догађа, и зашто не треба да мислимо оно што не мислимо...Добро је, имао је испред себе бар новинара (а ваљда је и физички био у згради телевизије), није још почео да даје тек саопштења свом народу из свог извесно богатог скровишта.

Туга. Стид. Бљутавост.
Изблефиран је народ, као што је блефиран пуних девет година. Партија се наставља у тишини, ван тргова. Ништа од отвореног покера. Власти је дражи онај обични, у њему може да се вара, да рука остане мирна, иако је много зла учинила. А народ, истапиран, може само да очајава. И још да он буде проглашен лоповом ако се ко за тим коцкарским столом одлучи да му изврне џепове.Али новце ту неће наћи. Нема их нигде.
Питам се, шта бахати победник у овом нечасном покеру још може да уради? Да промени противника, да занмени народ? Овај је матиран, нокаутиран, јадан. Све је могуће.Другде народ мења власт, овде може бити да власт замени народ Само изгледа није могуће да се они (Они!) промене.

Партија траје. У мраку и тишини. До последње паре. До последњег педља земље Србије.
На радост кибицера који, контра правилима, овде можда и воде игру, Ову балканску.

петак, 18. септембар 2009.

U SUSRET GNEVU



Piše: Todora Škoro

Nedelja, 20. septembar, nešto posle jedanaest sati. Na platou kod Filozofskog fakulteta nekoliko stotina njih, mirnih ali odlučnih, naizgled bezazlenih i benignih spremaju se da krenu u mirnu šetnju, protestnu, a tihu, skoro pa miroljubivu. Skoro...
Par stotina njih, ličnosti sa ozbiljnom devijacijom, oličenom u seksualnom opredeljenju prema istom polu, nisu, međutim, ni benigni, ni miroljubivi, ni bezazleni. Ili bar to nije ono što oni, već danima proizvode.
Pravo da su ekskluzivna vest imaju već danima; žandarmerijska ili-ne-znam-koja-već služba MUP-a ima ozbiljniji zadatak u obezbeđivanju njihovog skupa nego kad je dolazio američki potpredsednik; njihov skup učinio je da se povodom njega oglase (i energiju oko toga troše) institucije kakve su Vlada ove zemlje, Vlada grada, Srpska pravoslavna crkva i ostale verske konfesije, rizikujući da svojim logičnim stavom po tom pitanju izazovu odijum onih koji bi u Evropu, a pametniji način kako da joj se dodvore nemaju od blagosiljanja parade gejeva i lezbejki.
Već više od mesec dana, medijski, to je teror manjine nad većinom.Ako u nedelju pobede, ubuduće to neće biti samo njihov medijski teror nad većinom, biće tu svašta... Mora biti da su onda mnogo jaki, kako mnogi kažu! Ne želim da znam, ne zanima me. Ne znam da li su Rusi dobro postupili kad su jednostavno ovaj problem rešili tako što su okupljanja ovakve vrste zabranili. I - fertiš!
To kod nas nije moglo, verovatno. Pustili smo ih, halačili za njih ili protiv njih onoliko, a sad, u predvečerje onoga-što-biti-mora pitamo se - šta će da bude?
Može da bude svašta, ali mirno i dostojanstveno svakako biti neće. Hiljade policajaca koji će biti angažovani (da čuvaju njih par stotina!) obećava da će biti pendrečenja. Ne gejeva, nego onih što na njih nasrnu. Bojim se, biće takvih. I biće opet krvi i batiina... Idemo u susret gnevu. Samo - kolikom, videćemo.
Izgleda, stvarno, da su mnogo jaki. Jači od radnika, seljaka, ratnika, prevarenih stanokupaca, studenata... Sve pobrojane, policija je čuvala, ali i tukla, ignorisala ih država ili proterivala iz centra grada da ne zauistavljaju saobraćaj.Ali ne i - OVE!
U nedelju, Beograd će izgledati nadrealno: hiljade policajaca čuvaće par stotina seksualno devijantnih tipova, ako ih sačuvaju.
A ako devojčica koju je tata poveo na Kalemegdan bude pitala: "Tata, šta je ovo?" on jedino može da joj odgovori:
- Ovo je, sine, Srbija koja ide dođavola!

уторак, 15. септембар 2009.

КО ЈЕ УГАСИО РАДИО?



ПИШЕ:ТОДОРА ШКОРО

Све је, изгледа, почело са млађаним и кочоперним министром иностраних послова који се, још ономад, јогунио најпре против америчких поступака (толико да му је Џон Бајден прекорно заклимао главом кад нас је недавно походио), а потом све нешто контрирајући и по европским институцијама и саветима... Ипак, није то било довољно за тврдњу да смо (опет) кренули мимо света. Јер, и даље се, хорски, из Председништва и Владе Србије поручивало: наш приоритет је пут у Европу.
А онда се догодило да наш председник помеша Европу и Африку, па се понуди да Београд, у име целог региона буде домаћин јубилеју Покрета несврстаних. Диже се лака прашина тим поводом, али хајде-де, заиграо се неко, мислили смо.
Потом, на опште изненађење потписа наш председник нови Закон о информисању, усвојен у Парламенту (такође на опште изненађење). А он је, ако не по сваком члану, онда по многима, у директној супротности ономе што би по европским узусима требало да буде. Али,не будимо малициозни, сачекајмо примену, па ћемо да видимо колико у њој има "европског духа". Никад се не зна.
Оно што је потом, не зачудило, него забезекнуло све, била је посета нашег председника пуковнику (либијском) све са честиткама за четири деценије (страхо)владе. И Либија ( као и поменути Закон) подалеко од Европе. А први Либијац и не хаје много за Стари континент, све би да га разбуца, предлажући за почетак да се рашчеречи Швајцарска. Лако њему, не чека Либија на чланство у Европску унију, него ми.
Да ли? Да ли је нама још приоритет европски пут, или мене још нико није обавестио да се Европе одричемо, све јој звиждећи, а окрећемо се Трећем или бога-питај-ком свету, односно да то чини наш председник у име свих нас...
Не знам. Само ме на наш заокрет од Европе, више од посете Председника Пуковнику и Џамахирији упозорила минула утакмица против Француске. Оно, не баш утакмица, него оно што се око ње (и пре ње) збивало. Оркестрирано, данима, телевизија је из микрофона својих млађаних репортера, пресретајући недужне грађане по улици и питајући "хоћете ли звиждати Марсељези?" - нешто 'тела! Није питање репортера било : ко ће победити, који тим ће на терен, ко је резерва, него - хоћете ли звиждати химни?
Моћан медиј та телевизија, све са том силном пропагандом "против звиждања" учини да се Маракана орила од звиждука док се свирала француска химна... Није да је народ глуп, таман посла, зна он и сам кад се звижди, а кад аплаудира, али ако му се СВА пажња усмери на ствар звиждања ( као "немојте!), нормално је да ће са трибина да одзвањају и звиждуци, и оно познато српско:
-Уаааааааа... Наравно,не само Француска, него и ЕУ - Уаааааааа....
А аууууууууу дође на крају.
И то све због Косова, бомбардовања, Хага, Младића и Караџића, жена у црном, ЛДП-а, Синише Вучинића, боктепитачега још. А, да, и због српског ината. Пре свега због ината.
А пут у Европу је наш приоритет, рече Први међу једнакима И пре и после одласка у Либију...
Ко је то угасио радио, па ми промаче ексклузивна вест да се Европа преселила другде?