OSTA GOSPA BEZ SVOG PR-a

PIŠE: Todora Škoro

"Čudo iz Međugorja" nije, kao sva čuda, trajalo tri dana, nego skoro - tri decenije. Od onomad, i s tim čudom je gotovo. Jer, Gospa iz Međugorja ostala je bez svog PR-a!

Tomislava Vlašića, franjevačkog sveštenika, koji je one davne 1981.godine ustvrdio da mu se prikazala Gospa, a šestorici dečaka bio svesrdni pokrovitelj u istom prikazanju, pre par dana - smenio je papa lično! Naime, Benedikt XVI potpisao je ukaz kojim se Vlašiću oduzimaju sva dosadašnja crkvena prava, jer je utvrđeno da se njegova nepočinstva više ne mogu tolerisati. Naime, vređajući zdrav razum čitavog sveta ( pa i onog zaista verujućeg, zapadne hrišćanske orijentacije), Vlašić je godinama tvrdio kako mu se Gospa ukazala bar - 40.000 puta! Vatikan je dugo to tolerisao, milioni hodočasnika pohodili Međugorje, ali o zvaničnom priznavanju čuda iz Međugorja nije se nikad ozbiljno ni razmišljalo.

Nnikad se, međutim, nije ni reklo da se Vlašiću pričinilo!

A milioni dolara od tog čudnog turizma slivali su se godinama u hrvatski ( da li i vatikanski!) budžet.

Sad, međutim, posle bezmalo trideset godina, zbog "osnovane sumnje" da je Vlašić seksualno opštio sa jednom opaticom, te da s njom čak ima i sina, isti je raščinjen, zabranjeno mu čak i da govori o stvarima vere.

Da li će smeti da govori o svom privatnom životu, o svom u grehu rođenom sinu, ostaje nejasno. Sva je prilika da će i to prekriti ćutanje. Umeju iz Vatikana istrajno da ćute.

Ali, zašto baš sada, postavlja se pitanje?

Ili je "biznis" sa hodočašćem u Međugorje opao, ili možda tako Sveta stolica spasava imidž Hrvatske u okrilju neke nove Evrope koja ne toleriše "jurodive".

Jer, to dete se nije rodilo juče. Kažu, već je veliki dečkić.

ДЕМОКРАТИЈА, НЕ ХВАЛА!

ПИШЕ:ТОДОРА ШКОРО

Јулске жеге притисле, јаче него икад, чини се. А Србија није залегла у хладовину, не пландује. Никад буднија и кочопернија Србија. Медијски, наравно. А то је једино и валидно. Што није писало у новинама, није се ни догодило, зна се. А овог јула Србијом се шири (опет) медијска револуција...

Новине ( под тим мислим сви медији) ових дана узаврели, крцати "животним питањима". О свом животу. О слободи медија. О Закону о информисању који нема које новинарско перо није тумачило, сврставајући се на ову или ону страну. Битка траје, неизвесно хоће ли се новинарима одузети парче слободе ( а тиме и свима нама, забога!). Уста пуна и демократије и слободе свима. Загрцнуће се од ње. А некако не волим кад ми галаме, ови, или они, да су баш они у праву. Што вичу ако су у праву?

Нећу да мислим о медијима и о слободи онако како то они мисле о томе. Нечасно ми је да у браниоцима препознајем дојучерашње нападаче ( чега-год), а вечитих нападача који су увек "против" ми некако жао .Никако, сироти, да схвате... Ипак, у свом незнању ( или у идеализму) ови други ми, ипак, малко ближи. Мада, њиховог грчевитог настојања за одбраном слободе мисли, говора, изражавања и још којечега се скоро апсолутно одричем.

Капитулантски кажем: слобода и демократија? Не, хвала!

Па, почим су ми онда ближи ти који заговарају слободу, ако је се ја одричем. И зашто је се одричем?

Ближи су ми јер, као и они, и ја једним делом свога бића верујем да су слобода и демократија могуће, да су човеку, ма ком, па и просечном Србину 21.века - достижне. И дражи су ми од оних других, јер они не калкулишу, јер они нису "окренули ћурак" само да би заштитили позиције. Али то још увек не значи да верујем у њихову победу. И то не значи да желим да се одрекну борбе за слободу и демократију, таман посла. Само ја у томе нећу да учествујем. Мање зато што то није мој посао, а више зато што верујем да је достојно овладавање слободом и демократијом недостижни идеал и за једног човека, а камоли за друштво.Српско поготово.

Све док сви ми, свих девет милиона колико нас има, не схватимо да демократија није могућност да се све ради ( па да се онда све и ради!) , него огронма одговорност да се зна шта сме и треба да се ради, ја своју слободу и демократију, у најширем смислу, поклањам држави и њеним органима, па нек се они изволе мучити како да то реше. Не зато што не знам ја како се у слободи понашати ( мада не потписујем ни да сто посто знам!) него зато што ме хвата језа од свих оних који ће, као по правилу, користе4ћи слободу и демократију као плашт, радити управо оно што не треба...

Насгледали смо се тога онолико. И сада, усрерд јула кад јој врерме није, цела прича је и покренута управо због оних таквих који објављују лажи, претње, уцене, под наднасловом информација. Стид ме и да погледам у неке новине, њих није што их пишу. А о страху да и не говорим. Мом, не њиховом.

Ситуација на медијском небу, тако, све облачнија и драматичнија, а решења- нема. У шаху би се то звало пат-позиција. А шта онда буде, ако нико неће да се преда?

У овом, српском шаху, меч се - одлаже. До 31. августа. Уморили се народни посланици, иду на одмор. А дотле ће, ваљда прашина да се слегне.

Или ће да дође шумар и растера све.

(СА)УЧЕШЋЕ

ПИШЕ:Тодора Шкоро

Србијом опет одзвањају претње. И то не ма какве, него - смрћу. И то - јавно.

Ако, дакле, Пера смрћу запрети Мики, и то гласно, да сви чују, а да би био уверљив у својој намери, он Жики, Микином пријатељу пошаље унапред телеграм саучешћа због Микине (будуће) смрти, шта треба да се чини?

*Да тужилаштво промптно реагује и поднесе кривичну пријаву против Пере, рећи ће једни. Али, док се то процесуира, он може да побије и Мику и сву му фамилију, рећи ће други.

*Онда одмах ухапсити Перу, заточити га и и не пуштати да се брани са слободе док му се не изрекне пресуда!

*Не верујем да је такав поступак предвиђен за претњу, макар и смрћу, и макар - јавну,галамиће други.

*Спровести Перу одмах у неку неуропсихијатријску установу, утврдити да је луд, те га као таквог опет заточити и спасити остатк света од њега!

*Није ни то једноставно! Тим пре што је, уз Перу, тај телеграм саучешћа потписао и Рођа, а он, мајке ми, нормалан-нормаланцијат! Ако је у Србији уопште ико више нормалан.Па и ја који ово тврдим...

*Склонити Мику, са све породицом, а и њихове комшије којима је такође припретио Пера, негде на сигурно, у Доминикану, или на Кубу, а "лудог" Перу оставити да лудује и даље, луд-лудцијат, такав је увек и био!

*Ма, немој, није Мика крив, а ни његов комшија, па они да беже и да се крију. Нису они претили, нису они криви, па да беже. А, опет, ако остану, а Пера на слободи, свакаквог белаја може бити.

*И - шта да се ради?

*Шта да се ради, земљо Србијо и сви свеци и анђели?!

Живе једни друге сахрањујемо, смрћу претимо, као да нам је мало зала од других било, него сад треба и наш Пера, еј, бре, наш Пера (какав је такав је, наш је) да прети нашем Мики (каквом-таквом, али нашем). Да га можда и - убије.

Пробуди се, земљо Србијо!