ПИШЕ:ТОДОРА ШКОРО
Јулске жеге притисле, јаче него икад, чини се. А Србија није залегла у хладовину, не пландује. Никад буднија и кочопернија Србија. Медијски, наравно. А то је једино и валидно. Што није писало у новинама, није се ни догодило, зна се. А овог јула Србијом се шири (опет) медијска револуција...
Новине ( под тим мислим сви медији) ових дана узаврели, крцати "животним питањима". О свом животу. О слободи медија. О Закону о информисању који нема које новинарско перо није тумачило, сврставајући се на ову или ону страну. Битка траје, неизвесно хоће ли се новинарима одузети парче слободе ( а тиме и свима нама, забога!). Уста пуна и демократије и слободе свима. Загрцнуће се од ње. А некако не волим кад ми галаме, ови, или они, да су баш они у праву. Што вичу ако су у праву?
Нећу да мислим о медијима и о слободи онако како то они мисле о томе. Нечасно ми је да у браниоцима препознајем дојучерашње нападаче ( чега-год), а вечитих нападача који су увек "против" ми некако жао .Никако, сироти, да схвате... Ипак, у свом незнању ( или у идеализму) ови други ми, ипак, малко ближи. Мада, њиховог грчевитог настојања за одбраном слободе мисли, говора, изражавања и још којечега се скоро апсолутно одричем.
Капитулантски кажем: слобода и демократија? Не, хвала!
Па, почим су ми онда ближи ти који заговарају слободу, ако је се ја одричем. И зашто је се одричем?
Ближи су ми јер, као и они, и ја једним делом свога бића верујем да су слобода и демократија могуће, да су човеку, ма ком, па и просечном Србину 21.века - достижне. И дражи су ми од оних других, јер они не калкулишу, јер они нису "окренули ћурак" само да би заштитили позиције. Али то још увек не значи да верујем у њихову победу. И то не значи да желим да се одрекну борбе за слободу и демократију, таман посла. Само ја у томе нећу да учествујем. Мање зато што то није мој посао, а више зато што верујем да је достојно овладавање слободом и демократијом недостижни идеал и за једног човека, а камоли за друштво.Српско поготово.
Све док сви ми, свих девет милиона колико нас има, не схватимо да демократија није могућност да се све ради ( па да се онда све и ради!) , него огронма одговорност да се зна шта сме и треба да се ради, ја своју слободу и демократију, у најширем смислу, поклањам држави и њеним органима, па нек се они изволе мучити како да то реше. Не зато што не знам ја како се у слободи понашати ( мада не потписујем ни да сто посто знам!) него зато што ме хвата језа од свих оних који ће, као по правилу, користе4ћи слободу и демократију као плашт, радити управо оно што не треба...
Насгледали смо се тога онолико. И сада, усрерд јула кад јој врерме није, цела прича је и покренута управо због оних таквих који објављују лажи, претње, уцене, под наднасловом информација. Стид ме и да погледам у неке новине, њих није што их пишу. А о страху да и не говорим. Мом, не њиховом.
Ситуација на медијском небу, тако, све облачнија и драматичнија, а решења- нема. У шаху би се то звало пат-позиција. А шта онда буде, ако нико неће да се преда?
У овом, српском шаху, меч се - одлаже. До 31. августа. Уморили се народни посланици, иду на одмор. А дотле ће, ваљда прашина да се слегне.
Или ће да дође шумар и растера све.
Нема коментара:
Постави коментар