уторак, 09. март 2010.

SMRT I NJENA GENERALNA PROBA



Piše: Todora Škoro


Srbiju smrt pohodi u martu. Pohodi je i u drugo doba, ali nekako u martu, čini mi se, poslednjih nekoliko godina, naročito.Minulih dana napustio nas je znameniti čovek Momo Kapor. Narednih dana, dan za danom, setićemo se godišnjice smrti dvojice vođa srpskog naroda. Neizbežno, razmišljam o smrti. O tome umemo li kad tu, mimo nas prođe, da se držimo dostojanstveno ( a dostojanstveno se treba držati, van sumnje). I setih se jednog holivudskog filma, i jedne epizode negde iz homoljskog kraja, mislim, gde je ( u oba slučaja) čovek poželeo, i izveo – generalnu probu svoje sahrane. Morbidno, složiše se svi. Ali su ta dva pokojnika na onaj svet mogli da odu mirni, jer su znali da će poslednji ispraćaj da bude po njihovoj želji, da će da bude dostojanstven.
U Srba se primaju svakojaki običaji – nekad su se slavila venčanja, danas se zakupljuje restoran i muzika, pa se slave i razvodi. Ne bi me čudilo da i „generalne probe sahrana“ postanu srpski izum. Uostalom ne toliko davno da se ne sećam, naše prabake su se godinama pripremale za taj čas, tkale i uredno slagale „ruho za put“, čak ga i probale, birale mesto gde će da se sahrane, narikaču koja će za njima da tuži, o čemu se govorilo tek kad nas decu isteraju napolje, i kroz suze, naravno. To „opraštanje“ i zavetovanje je nekad umelo da ima tako precizne detalje, da se rodbina umirućeg ( koji bi neretko bio sasvim zdrav, i živ još godinama) – ježila. Ipak, kad se i to dogodi, morala je da se ispoštuje svaka pokojnikova želja.
Naravno, nije lako o smrti ni misliti, kamoli govoriti, kamoli još – o svojoj. Uostalom, smrt ne bira, zadesi često mlade, ide preko reda, kad se na nju još ni pomisliti moglo nije...
Zašto ovo pišem?
Zato, što kad bi bilo svojevrsne „generalne probe sahrana“ ne bi se događalo da pokojnika „oplakuje“, srceparateljnim nekrologom u tiražnim novinama , a u njega zavije sve što hoće, sve što mu se pričinilo, sve što pokojniku za života smeo reći nije, neko možda - gori od njega! I za to mu još plate ( jer, tekst je tekst, makar i nekrolog, honoriše se). Nije zalud rečeno „o pokojniku sve najlepše“. Ne znam da li baš tako, i baš uvek treba, ali znam da bi ljudski bilo – bar ćutati, ako se ima šta i kritikovati. Bar dok ne prođe poslednji ispraćaj, bar dok se od zemnih ostataka pokojnikovih ne oprostimo.
Ne znam koja to sila goni one što se neoprostivo lako laćaju mača da sude i seku onoga koji više ne može da se brani. I to dok se još ohladio nije.
I za to u srpskom usmenom, prebogatom predanju ima objašnjenje. Za takvoga kažu: „igra mu na grobu“.
Igraju li to samo Srbi jedni drugima na grobu?! Ali, ne, nije u pitanju Srbin, ovaj koga videh da danas u novinama "igra". Pisac jeste. A da li je čovek – sam Bog zna.
Neka je večna slava velikom čoveku Momčilu – Momu Kaporu.
____________________________________________________________________________________

2 коментара:

  1. Ljudi bi se generalno drugačije ponašali kada bi prvo u novinama pročitali čitulje, pa sve ostalo.Možda zvuči morbidno, ali te strane nikada ne lažu i bolno saopštavaju koliko smo svi smrtni i da ako osvaneš ne znači da ćeš da omrkneš...Nažalost sve je više onih koji su bahati i misle da su večni i nesalomivi.
    Kao što si rekla-o pokojniku sve najlepše, mada moram da kažem da me je pokojni dosta razočarao svojim istupima 90-tih godina prošlog veka i da zajedno sa svojim sada već uveliko pokojnim Dragošem Kalajićem se svrstao u salonske intelektualce, kojima se mnogo toga ima za zameriti.Lično mislim da Kapor koji je imao uveliko izgrađen kult to sebi nije smeo da dozvoli, ali ljudi su samo ljudi....

    ОдговориИзбриши
  2. Draga Alex, ti naravno imaš pravo da ti se ne dopadne izbor (ponašanja) bilo koga, ali onda dozvoli i njima pravo da imaju - svoj izbor. Kapor se nikako ne bi mogao nazvati salonskim intelektualcem, naprotiv. On je 90-ih izabrao da bude (malo više) Srbin nego (laki) pisac, pouzdano znam da je i front izbliza gledao, ali svi zaboravljamo da je to - njegovo pravo koje mu možda daje sećanje iz ranog detinjstva na pobijenu porodicu. Momo Kapor će, svakako, ostati i to: veliki (za nečiji ukus i previše) Srbin, ali i ikona beogradske čaršije, harizmatični slikar, šarmer, pisac...

    ОдговориИзбриши