U SUSRET GNEVU

Piše: Todora Škoro

Nedelja, 20. septembar, nešto posle jedanaest sati. Na platou kod Filozofskog fakulteta nekoliko stotina njih, mirnih ali odlučnih, naizgled bezazlenih i benignih spremaju se da krenu u mirnu šetnju, protestnu, a tihu, skoro pa miroljubivu. Skoro...
Par stotina njih, ličnosti sa ozbiljnom devijacijom, oličenom u seksualnom opredeljenju prema istom polu, nisu, međutim, ni benigni, ni miroljubivi, ni bezazleni. Ili bar to nije ono što oni, već danima proizvode.
Pravo da su ekskluzivna vest imaju već danima; žandarmerijska ili-ne-znam-koja-već služba MUP-a ima ozbiljniji zadatak u obezbeđivanju njihovog skupa nego kad je dolazio američki potpredsednik; njihov skup učinio je da se povodom njega oglase (i energiju oko toga troše) institucije kakve su Vlada ove zemlje, Vlada grada, Srpska pravoslavna crkva i ostale verske konfesije, rizikujući da svojim logičnim stavom po tom pitanju izazovu odijum onih koji bi u Evropu, a pametniji način kako da joj se dodvore nemaju od blagosiljanja parade gejeva i lezbejki.
Već više od mesec dana, medijski, to je teror manjine nad većinom.Ako u nedelju pobede, ubuduće to neće biti samo njihov medijski teror nad većinom, biće tu svašta... Mora biti da su onda mnogo jaki, kako mnogi kažu! Ne želim da znam, ne zanima me. Ne znam da li su Rusi dobro postupili kad su jednostavno ovaj problem rešili tako što su okupljanja ovakve vrste zabranili. I - fertiš!
To kod nas nije moglo, verovatno. Pustili smo ih, halačili za njih ili protiv njih onoliko, a sad, u predvečerje onoga-što-biti-mora pitamo se - šta će da bude?
Može da bude svašta, ali mirno i dostojanstveno svakako biti neće. Hiljade policajaca koji će biti angažovani (da čuvaju njih par stotina!) obećava da će biti pendrečenja. Ne gejeva, nego onih što na njih nasrnu. Bojim se, biće takvih. I biće opet krvi i batiina... Idemo u susret gnevu. Samo - kolikom, videćemo.
Izgleda, stvarno, da su mnogo jaki. Jači od radnika, seljaka, ratnika, prevarenih stanokupaca, studenata... Sve pobrojane, policija je čuvala, ali i tukla, ignorisala ih država ili proterivala iz centra grada da ne zauistavljaju saobraćaj.Ali ne i - OVE!
U nedelju, Beograd će izgledati nadrealno: hiljade policajaca čuvaće par stotina seksualno devijantnih tipova, ako ih sačuvaju.
A ako devojčica koju je tata poveo na Kalemegdan bude pitala: "Tata, šta je ovo?" on jedino može da joj odgovori:
- Ovo je, sine, Srbija koja ide dođavola!

КО ЈЕ УГАСИО РАДИО?

ПИШЕ:ТОДОРА ШКОРО

Све је, изгледа, почело са млађаним и кочоперним министром иностраних послова који се, још ономад, јогунио најпре против америчких поступака (толико да му је Џон Бајден прекорно заклимао главом кад нас је недавно походио), а потом све нешто контрирајући и по европским институцијама и саветима... Ипак, није то било довољно за тврдњу да смо (опет) кренули мимо света. Јер, и даље се, хорски, из Председништва и Владе Србије поручивало: наш приоритет је пут у Европу.
А онда се догодило да наш председник помеша Европу и Африку, па се понуди да Београд, у име целог региона буде домаћин јубилеју Покрета несврстаних. Диже се лака прашина тим поводом, али хајде-де, заиграо се неко, мислили смо.
Потом, на опште изненађење потписа наш председник нови Закон о информисању, усвојен у Парламенту (такође на опште изненађење). А он је, ако не по сваком члану, онда по многима, у директној супротности ономе што би по европским узусима требало да буде. Али,не будимо малициозни, сачекајмо примену, па ћемо да видимо колико у њој има "европског духа". Никад се не зна.
Оно што је потом, не зачудило, него забезекнуло све, била је посета нашег председника пуковнику (либијском) све са честиткама за четири деценије (страхо)владе. И Либија ( као и поменути Закон) подалеко од Европе. А први Либијац и не хаје много за Стари континент, све би да га разбуца, предлажући за почетак да се рашчеречи Швајцарска. Лако њему, не чека Либија на чланство у Европску унију, него ми.
Да ли? Да ли је нама још приоритет европски пут, или мене још нико није обавестио да се Европе одричемо, све јој звиждећи, а окрећемо се Трећем или бога-питај-ком свету, односно да то чини наш председник у име свих нас...
Не знам. Само ме на наш заокрет од Европе, више од посете Председника Пуковнику и Џамахирији упозорила минула утакмица против Француске. Оно, не баш утакмица, него оно што се око ње (и пре ње) збивало. Оркестрирано, данима, телевизија је из микрофона својих млађаних репортера, пресретајући недужне грађане по улици и питајући "хоћете ли звиждати Марсељези?" - нешто 'тела! Није питање репортера било : ко ће победити, који тим ће на терен, ко је резерва, него - хоћете ли звиждати химни?
Моћан медиј та телевизија, све са том силном пропагандом "против звиждања" учини да се Маракана орила од звиждука док се свирала француска химна... Није да је народ глуп, таман посла, зна он и сам кад се звижди, а кад аплаудира, али ако му се СВА пажња усмери на ствар звиждања ( као "немојте!), нормално је да ће са трибина да одзвањају и звиждуци, и оно познато српско:
-Уаааааааа... Наравно,не само Француска, него и ЕУ - Уаааааааа....
А аууууууууу дође на крају.
И то све због Косова, бомбардовања, Хага, Младића и Караџића, жена у црном, ЛДП-а, Синише Вучинића, боктепитачега још. А, да, и због српског ината. Пре свега због ината.
А пут у Европу је наш приоритет, рече Први међу једнакима И пре и после одласка у Либију...
Ко је то угасио радио, па ми промаче ексклузивна вест да се Европа преселила другде?