среда, 21. октобар 2009.

ЈЕ Л' НЕКО ВИДЕО АЉОНУ ИВАНОВНУ?



ПИШЕ ТОДОРА ШКОРО

Млади, лепи, харизматични...Нема шта, лепо их је било гледати. Упркос разлици у висини која одузима могућност да се сматрају партнерима, па још и равноправним. Не, не мислим на ону која је (скоро за главу) у Борисову корист. На разлику у величини онога шта оличавају мислим. Један, председник једне од нејвећих и најмоћнијих земаља света, други председник осиромашене, мале, скоро у сваком смислу безначајне земље на брдовитом Балкану.
Говора, дакле, не може бити о стратешком партнерству, па ни о партнерству уопште. Разлика у висини смета.
Па о чему је онда овде реч?
Е, о томе све умне главе ове земље думају ево и сву ноћ, и дан, и много ће дана изгледа проћи док се не схвати, ако се схвати , оно што треба да се схвати. А то је:
- Шта су иза затворених врата Медведев и Тадић разговарали (што, наравно, никад ни сазнати нећемо, па тако ни разумети)
- Колики је заиста новчани износ о коме се овде ради - милијарда евра или долара ( разлика није за потцењивање!), или 8оо милиона, или, не дај Боже, само оних 200 милиона за које се зна да ће бити "уливени" у буџет за наредну годину.
- Је ли та сума, колика-год да је - помоћ, инвестиција, кредит, а ако је кредит колике су камате и какви услови.
- Шта СТВАРНО значи прича о уласку Србије у нови систем европске безбедности - је ли то одиста неки нови "Варшавски пакт" или не.
- Које ће конкретно да буду инвестиције Русије у Србији после ове посете.
- Мене лично занима да ли је овом приликом неко поменуо то како је Србија обманула Русију у послу са НИС-ом за цигхлих 800 милиона евра, направивши толике дугове за само годину после продаје ове компаније Русима. А, да, и јесу ли нам то Руси опростили.
Сумнњам да су опростили, и што би? Ко још некоме опрашта скоро милијарду, еј, онолику милијарду колика је ова којој се од Руса радујемо, а не знамо, јадни, ни колике ћемо камате на њу имати, ни кад ћемо морати то да вратимо, а мораћемо. Сваки дуг мора да се врати.
Као од досадних мува бранили су се министри и остала наша власт, не могавши да сувисло одговоре како су могли да потписују нешто, а да о условима тога што су потписали не знају баш ништа! Него ће накнадно експерти обе стране да прецизирају детаље договора - камату, грејс период, услове враћања... Верујем да је ово преседан у историји економије. Тако ни два брата рођена уговоре не склапају.
Будибокснама.
А Руси? Какву вајдицу они могу од свега имати у малецкој Србији ( додуше геостратешки добро позиционираној), која их је још и пре само годину преварила за онолике паре од НИС-а, која је из Београда збрисала са улица маршале Бирјузова и Толбухина, која се за све ове године није досетила да подигне сама споменик Пушкину, него они, Руси, морали то брже-боље пред Медведовљев долазак да учине ( к'о да је, Боже ме опрости тај Медведев већи и од самог Пушкина).
Е, па, не знам одговор који је руски интерес у овој ситуацији. То не знају ни много паметније главе од ове. А да је интерес, интерес је. Љубав за љубав, а сирење...
Који је иначе интерес многоструко моћнијих у односу на слабе? Кад, у моментима њихове највеће слабости, дају и дају, дају јако много не говорећи о условима. Па, може им се тако.! А кад о условима проговоре, неће то моћи да буде договарање, биће то - диктирање. Без поговора. Па, нисмо мали, знамо да то тако иде.
Иначе, жао ми што нико од обичних смртника не може да се похвали да је лично видео Дмитрија Медведева. О стискању руке да и не говорим, као некад Картеру, Хрушчову...
А је л'ко видео онда Аљону Ивановну?
Или ћемо ми своју Аљону Ивановну тек видети!

уторак, 6. октобар 2009.

КИБИЦЕРИ И БЛЕФЕРИ



Добри покераши знају: мирна рука и сталожен поглед често су важнији од карата које су у рукама. Уз вешто извађеног кеца из рукава, партија може да се добије, богатство да се нагомила, да промени власника. А кибицерима је свакако загарантовано уживање. Они се подједнако радују пропасти губитника и успеху добитника.

Партија српског покера траје ево већ девет година. С једне стране власт, нова, народна (она што је "демократски", уз паљевину и крађу Народног дома завладала), са све обећањима светле будућности, напретка, демократије, којом је махала као јаком кентом. С друге народ, усхићен извојеваном револуцијом, замагљеног погледа какав се увек виђа код револуционара, с поверењем, оноликим, у ту нову власт. И партија покера је могла да почне. Испрва, улози су били мали, па се коцкарским апетитима повећавали : Телеком, ЈАТ, НИС...О ситним улозима да и не говоримо. Радовао се народ што власт продајом сабира благо, радовао се дуго, надајући се обећаној подели плена. Али у покеру нема поделе, благо увек одлази само победнику.
У овом, српском покеру где су улози расли, расли, све док није, попут оног Лазаревићевог коцкара, овај наш стигао дотле да мора да уложи све што је још остало, а мало тога је остало. Још мрве душе ако она иком треба, могу да се заложе, а и она би била народна, властодршци је одавно немају.

А кибицери уживају. Преко рамена једних и других, вире из своје лепо уређене европске авлије у наш врт разрован, запуштен, ничији. У газдинство без газде који би умео да управља, на понос предака и корист потомака, а не само на своју. Нема таквог газде. Нема газде уопште, јер све је продато, све прокоцкано, чиме да се газдује све и кад би се умело. А не уме се. Умело се, девет година већ, само да се кука како су криви они бивши, због њих је све то, назадак, тапкање у месту, порази...Ни деца им више не верују. Не верују ни они себи. Отуда и није било славља поводом годишњице револуције. Шта да се слави? Ко да аплаудира, кад огорчена Србија кључа гневом, страшним,потмулим, па ломи, убија...Зато је ваљало прескочити славље. Да не би, ту пред Народним домом, народ затражио да се отворе карте и тако открије превара. Да не би поново покуљао дим из лепог скупштинског здања.
Довољно је било да нам Председник мирно, лепореко на тај дан у славном Другом дневнику саопшти у интервјуу шта се то не догађа, и зашто се не догађа, и зашто не треба да мислимо оно што не мислимо...Добро је, имао је испред себе бар новинара (а ваљда је и физички био у згради телевизије), није још почео да даје тек саопштења свом народу из свог извесно богатог скровишта.

Туга. Стид. Бљутавост.
Изблефиран је народ, као што је блефиран пуних девет година. Партија се наставља у тишини, ван тргова. Ништа од отвореног покера. Власти је дражи онај обични, у њему може да се вара, да рука остане мирна, иако је много зла учинила. А народ, истапиран, може само да очајава. И још да он буде проглашен лоповом ако се ко за тим коцкарским столом одлучи да му изврне џепове.Али новце ту неће наћи. Нема их нигде.
Питам се, шта бахати победник у овом нечасном покеру још може да уради? Да промени противника, да занмени народ? Овај је матиран, нокаутиран, јадан. Све је могуће.Другде народ мења власт, овде може бити да власт замени народ Само изгледа није могуће да се они (Они!) промене.

Партија траје. У мраку и тишини. До последње паре. До последњег педља земље Србије.
На радост кибицера који, контра правилима, овде можда и воде игру, Ову балканску.